timon

American Pit Bull Terrier -APBT - 19.deo

Recommended Posts

Inace,da linisko parenje nije dobro,niko ga od velikana ne bi radio.Moje misljenje o tome. (handshake)

Evo ime jednog velikana, Mike Norrod - vršio je parenja u dubokom srodstvu sa mnogo, mnogo rezultata... :)

Evo mu i psa, sin Maximilliana:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Bravo. Mislio sam da niko ovde ne zna za njih. Braca Dan i Mike Narrod. Dopisivao sam se sa njima pre 10,11 godina( pisma). Super ljudi. Imaju jako dobre pse.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Inace,da linisko parenje nije dobro,niko ga od velikana ne bi radio.Moje misljenje o tome. (handshake)

Evo ime jednog velikana, Mike Norrod - vršio je parenja u dubokom srodstvu sa mnogo, mnogo rezultata... :)

Evo mu i psa, sin Maximilliana:

Share this post


Link to post
Share on other sites

I treba praviti razliku između "linebreedinga" i "inbreedinga". Taj Maximilian je čist incest, "inbreeding".

Linijsko parenje, kada je neko svestan i zna šta radi, može doneti dobre rezultate. Incest je, sem što je krajnje izopačena stvar, na duge staze više nego kontra-produktivan, a ovde ne govorimo o stručnjacima genetičarima, već o ljudima koji čak nisu završili školu za veterinarskog tehničara. Čuj, "velikani"... Mislim, daj... Da se ne vraćam na onaj dokumentarac.

"Velikan"

56119566.jpg

Uploaded with ImageShack.us

Share this post


Link to post
Share on other sites

@ elmo

Ti zaista misliš da je to dobro? Jesi li video posledice inbreedinga kod pitova? Nemoj mi reći da nisi, pošto imaš iskustva poprilično. Ja sam video. Ta priča samo potvrđuje sve ono zbog čega su pitovi na lošem glasu. To je najgora moguća propaganda. I onda kada mediji pišu kako se pitovima bave kockari i kriminalci, neko se nađe uvređen??! To sa inbreedingom je čisto kockanje, već sam napisao. Navodiš tu jedan primer, a gde su ostali sto i jedan negativan primer?

Share this post


Link to post
Share on other sites

E pa da nije bilo tih ''velikana'', mi danas ne bi imali ovdje o čemu da pišemo. Parenje u krvnom srodstvu se koristi kod selekcionog uzgoja svih vrsta životinja, pa tako i pasa, pa onda i apbt-a. Prave uzgajivače koji su težili ka poboljšanju svoje linije, taj sitni postotak o kome ti pričaš, nije zanimao. Ako za parenje koje nije u krvnom srodstvu važi pravilo da dva šampiona ne daju šampionsko potomstvo – kod dobro selektovanog parenja u krvnom srotstvu važi pravilo da se od dva šampiona u velikom postotku mogu očekivati mladi slični roditeljskom paru – znači opet šampioni.

Share this post


Link to post
Share on other sites

U svakom odgoju ima promasaja, nemojte misliti da je liniski odgoj naj bolji,ne treba preterivati. Svako radi ono sto misli da je naj bolje, i svi ovi psi su nastali kao dugogodisnji rad odgaivaca. Odlicni rezultati su postignuti u spajanju dveju linija.

Evo jos nekih rodovnika pasa po kojima su nastale linije. Veoma je vazno pratiti rodovnike dobrih pasa,kako bi ucili iz njih. I ja sam otvoren za svako ucenje koje moze poboljsati moj rad.

http://www.apbt.online-pedigrees.com/mo ... dog_id=428

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mozemo svi da pricamo, ali da bi neko poceo da radi linebreeding, mora u najmanju ruku da obrne celu azbuku sa leglima, znaci nekih 15-ak godina ozbiljnog odgoja. U suprotnom to je brljotina.

Prvo, glavni motiv mladih odgajivaca nije pravljenje prepoznatljive linije, nego jurnjava za konkurencijom, ali to se svaki put bez izuzetaka pokazalo kao propast. Uostalom, batalite moju pricu, pogledajte bilo koje ozbiljne renomirane odgajivace koliko su u rasi i to ce vam biti najbolji odgovor.

NIje isto imati znanja i iskustva i znati samo princip rada. (Primera radi, svaki majstor zna princip rada npr. televizora, ali nema blage veze sta je ni katoda, ni anoda ni magnetno polje, za to sluze inzenjeri).

Pitadzije su najpoznatiji od svih ostalih odgajivaca da najvise brljaju sa tim stvarima. To je cinjenica.

Ima li ko od clanova da postavi neki rodovnik npr. i da nam do detalja objasni linijsko parenje - sta, kako, na koga, zbog cega...?

O inbreedingu necu da pricam nista!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posto sporo kucam pa mi misli pobegnu, samo da se ispravim.

Na pocetku posta sam mislio na "in" a ne na "linebreeding". Iako i linebreeding moze lako da ode u ozbiljan incest.

Sve u svemu, neophodno je veliko iskustvo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Mozemo svi da pricamo, ali da bi neko poceo da radi linebreeding, mora u najmanju ruku da obrne celu azbuku sa leglima, znaci nekih 15-ak godina ozbiljnog odgoja. U suprotnom to je brljotina.

Prvo, glavni motiv mladih odgajivaca nije pravljenje prepoznatljive linije, nego jurnjava za konkurencijom, ali to se svaki put bez izuzetaka pokazalo kao propast. Uostalom, batalite moju pricu, pogledajte bilo koje ozbiljne renomirane odgajivace koliko su u rasi i to ce vam biti najbolji odgovor.

NIje isto imati znanja i iskustva i znati samo princip rada. (Primera radi, svaki majstor zna princip rada npr. televizora, ali nema blage veze sta je ni katoda, ni anoda ni magnetno polje, za to sluze inzenjeri).

Pitadzije su najpoznatiji od svih ostalih odgajivaca da najvise brljaju sa tim stvarima. To je cinjenica.

Ima li ko od clanova da postavi neki rodovnik npr. i da nam do detalja objasni linijsko parenje - sta, kako, na koga, zbog cega...?

O inbreedingu necu da pricam nista!

(y)(goodpost)

Meni se kosa digne na glavi kad pročitam neke postove ovde, koji su tako olako napisani, da mi u momentu postane jasno do koje mere ljudi sebi dozvoljavaju neke stvari bez ikakvog pokrića. Toliko lako se napišu neke kvalifikacije da ne znam da li da se smejem ili da plačem. Ja sam laik što se tiče genetike naravno, ali kada uvidim da sam naspram nekih ekspert, postane mi jako žao APBT-a. (elmo ne mislim na tebe)

Evo, nije me mrzelo da prevedem ovo. Uglavnom, moje znanje se većinom bazira na njegovom pisanju, i ranije sam imao neke postove koji su bili vezani za njegov rad.

Dr Skot E. Daud (doktor genetike, veliki ljubitelj APBT-a, UKC sudija)

„Inbreeding“ se definiše kao parenje životinja koje su u bliskijoj krvnoj vezi u odnosu jedna na drugu nego što je to prosek unutar pasmine. To pre svega uključuje parenje brat/sestra i roditelj/(sin ili kćerka).

Sa svim negativnim konotacijama koje se dovode u vezu sa „inbreedingom“, zbog čega se uopšte raspravlja o njemu kao validnom alatu odgajivača? Istina je da „inbreeding“ može da kreira jezive genetske greške, ali može da bude najbolji i najbrži način da se poboljša i standardizuje linija (uspostave osobine). U jednom smislu, reč je o korisnom genetskom alatu koji otkriva sakrivene recesivne genetske probleme unutar linije tako što duplira te gene. Kada se upotrebljava kao alat koji otkriva skrivene defekte, oni mogu biti uklonjeni iz uzgojne baze. U drugom smislu, kada je linija heterotrofna što se tiče blagotvornih osobina, može se uraditi inbreeding da bi one postale homozigotne (uspostavljanje osobina). Neophodno je da se radi o veoma važnoj osobini ili željenim osobinama koje odgajivač pokušava da utvrdi unutar linije, ukoliko koristi „inbreeding“ kao najbolji metod da se utvrde te osobine. Dakle, ovde se radi „inbreeding“ da se verifikuje superiornost određene osobine ili da se provere recesivni problemi. Bilo kakva slabost, greška, deformitet i sl. će se verovatno pojaviti. Ukoliko se razvije zaista superiorna linija ili loza, koja poseduje isključivo poželjne kvalitete, oni će se pokazati na potomstvu.

Postoji izvanredan primer rezultata profesionano razvijenog i planiranog „inbreedinga“ koji je protiv svih šansi prošao dobro (nemojte ČAK NI RAZMOTRITI ILI IMATI FANTAZIJU da možete ovo uraditi sa APBT-om!). U svakom slučaju, iskopirao sam pasus koji sledi sa drugog sajta.

„Guiding Eyes For The Blind Inc.“ je razvio tri linije nemačkih ovčara kao vodiče slepih osoba. Nad jednom od linija „Frenki linijom“ je vršen takav „inbreeding“ da bi se dobilo potomstvo sa što je više moguće Frenkijevog genetskog materijala, tako da su neki imali čak 96% njegove genetike. Ovi psi su srećni, zdravi, i uspešno vode svoje slepe vlasnike kroz gradske gužve itd. Kod druge linije je korišćen „linebreeding“ da bi se dobili štenci koji imaju što je bliže do 50% Frenkijevog genetskog materijala. Treća linija je bazirana na drugom psu, Ortosu, i tu se išlo na povećanje procenta njegovih gena kod štenaca do najveće moguće mere, a da se u isto vreme zadrži nešto od Frenkijevog genetskog materijala.

Ukupnost kvaliteta koje nosi jedinka i znanje odgajivača će odrediti da li će rezultati biti užasni ili sjajni. Kao što sam prethodno spomenuo, „linebreeding“ i „inbreeding“ se razlikuju samo u stepenu mere „inbreeding“ koeficijenta koji pokazuje kroz brojku stepen „incesta“ kojeg životinja poseduje u odnosu na nasumično odabranu uzgojnu populaciju.

S obzirom da se životinje pare sa srodnicima, nebitno koliko udaljenim, jednostavna matematika će pokazati da raste verovatnoća da bilo koji gen postane homozigotni.

Kako homozigotnost raste, varijacije unutar potomstva se smanjuju. Odgajivač pasa to koristi da bi kroz „inbreeding“ proizveo pasminu čiji potomci nose tipične osobine vezane za standard pasmine i unutar pasmine proizvode potomstvo čije jedinke imaju identične osobine. Odgajivači traže dominantne plemenjake ili kuje (tj. one koji uvek daju štence veoma slične sebi). Ove životinje dolaze iz „jakih linijskih pedigrea“, odnosno u kojima postoji „inbreeding“ tako da je što veći broj osobina životinje koje odgajivač smatra poželjnim homozigotan.

Nažalost, ova potraga za perfekcijom i uniformnošću dolazi sa cenom. Neželjeni geni takođe postaju homozigotni i tako utiču na zdravlje životinje. Najveći broj ovih gena ima neznatne efekte koji se postepeno akumuliraju. Postoje mnogi geni koji vode računa o osobinama poput plodnosti, imuniteta i mentalne stabilnosti. Činjenica je da akumulacija homozigotnih odnosno loših recesivnih gena postepeno umanjuje funkciju ovih sistema bez obzira na sve.

Walkowitz i Wilcox 1994., „Willis 1992., 1989., Onstott 1962., posmatraju „linebreeding“ i „inbreeding“ kao suštinski istu pojavu, koja se razlikuje samo u stepenu intenziteta. Da li neko smatra „linebreeding“ i „inbreeding“ istom stvari ili misli da se radi o dva različita uzgojna sistema, uvećavanje stepena „linebreedinga“ ili „inbreedinga“ životinje obezbeđuje važnu informacij u vezi sa potencijalnim genetskim doprinosom.

Ukoliko pogledamo rodovnike naših APBT-a dovoljno duboko u prošlost, videćemo da su svi naši psi na kraju povezani, i da je „inbreeding“ koeficijent prilično visok. Ukoliko se takav pas uporedi sa psom čiji se preci znaju tek par generacija unazad, nekome će se učiniti kao da je taj pas mnogo manje u „inbreedingu“. Međutim, naravno, ne mora da bude istinito. Kada upoređujemo rodovnike, moramo uvek imati na umu sa koliko generacija računamo „inbreeding“ koeficijent.

Računanje „inbreeding“ koeficijenta će dati uvid do koje mere je pas u „incestu“ ili eventualno ukrštanje. Poznavanje ovih brojki omogućava odgajivaču da napravi izbor koji će redukovati „inbreeding“.

Stručno mišljenje u vezi sa „inbreedingom“ i modernom homogenošću psećih pasmina kao što je APBT, kaže da je vreme „inbreedinga“/“linebreedinga“ deo prošlosti. Ovaj autor smatra da ukoliko rasni psi treba da ostanu sposobni za život u sledećem stoleću, odgajivači treba da razmotre svoju strategiju i da za cilj imaju pre svega ukupno zdravlje, i da usaglase napore da se redukuje stepen „inbreedinga“ unutar njihove pasmine. Posebno za mene, kao genetičara, ovo je važna tačka uzimajući u obzir tri od najplodnijih linija kod APBT-a i zdravstvenih problema koji su u porastu.

„Inbreeding“ i uzak „linebreeding“ za tipičnu posledicu imaju smanjenje plodnosti, pogoršanje zdravlja i mentalne stabilnosti. Životinje iz „inbreedinga“ su sklonije bolestima poput infekcija i karcinoma, i imaju više šanse da budu napete i nervozne.

Da bi razumeli zašto se ovo dešava, treba da se konsultujemo s osnovama genetike:

Svi psi nose neke loše gene. Ovi geni su obično skriveni jer imamo jednu dobru kopiju gena koja kompenzuje defektnu verziju, tako da dobra kopija gena može da izvrši neophodan zadatak. Ukoliko dupliramo ove gene kroz „inbreeding/linebreeding“, uklanjamo dobru kopiju, i zloćudan gen je onaj koji ostaje. Ukoliko je ovaj defektni gen zadužen da stabilizuje našu životinju u stresnim situacijama, dobićemo nervoznog psa. Ukoliko je defektni gen među genima koji štite životinju od karcinoma, dobijamo psa koji ima velike šanse da oboli od te bolesti. Sa brojnim dvostrukim lošim genima problem može biti toliko težak da prouzrokuje smrt životinje, zaostalost, defekte u strukturi kostiju, reproduktivne anatomije, imuniteta, može prouzrokovati slepoću, gluvoću ili neprestanu bolešljivost.

Ono što mi vidimo, bez obzira da li odgajivač neke posebne linije to priznaje ili ne, je da kada je ukupna homologija (povećani „inbreeding“ koeficijent) neke posebne linije uspostvljena „inbreedingom“ ili „linebreedingom“, postoji pogoršana tendencija ka pojavljivanju poremećaja koje na kraju kontrolišu višestruke kombinacije gena. Od posebnog interesa, kozmetički, kod APBT-a su krivi repovi, podgriz i ozbiljni poremećaji poput displazije kukova, problema sa temperamentom (strah ili agresivnost prema ljudima) i kongenitalne srčane anomalije. Od najvećeg je značaja za odgajivača APBT-a je znanje o anomalijama koje su dobijali zajednički preci. Kontinuirani „linebreeding“ unutar takvih linija može dovesti do trajnog fiksiranja ovih defekata, što dovodi do visokog rizika od genetskih defekata.

Najvažnije je da zdravlje bude prioritet broj jedan prilikom „linebreedinga“ ili „inbreedinga“ u cilju selekcije neke osobine. Očigledno je čak i onima koji promovišu „inbreeding“ da je testiranje na genetske bolesti i izbacivanje jedinki sa takvim problemima veoma važno. Kako su testovi koji detektuju nosioce genetskih problema postali dostupni, trebalo bi i da se upotrebljavaju. Ipak, pre nego što izjavim ovo što sledi, nemojte ni za sekund upotrebiti te reči da opravdate ili racionalizujete uzgojnu selekciju nezdravih životinja. Posebno kvalitetna jedinka sa brojnim željenim osobinama koja je nosilac štetnog defekta, ne treba automatski da se isključi iz uzgoja, ali moraju biti preduzete ozbiljne mere da se ona ne pari sa drugim nosiocima, i što je još važnije, oni koji kupe štence od roditelja nosioca, moraju biti dobro obavešteni i savetovani da testiraj štene ukoliko žele da ga kasnije pare. U suprotnom, eliminisanje dokazanih nosioca kao uzgojnog materijala ukoliko oni nisu izuzetni primerci je jedini etički pristup.

Defekti poput displazije, problema s temperamentom, kongenitalnih srčanih mana koje su homozigotne, definitivan su razlog za kastriranje/sterilisanje. Životinja koja nosi osobinu se veoma razlikuje od životinje na kojoj je ispoljena ta osobina.

Incestna depresija

Istraživanje je pokazalo da je incestna depresija, odnosno ugroženo zdravlje i sposobnost za život, prouzrokovano „inbreedingom“ direktno povezano sa količinom prisutnih štetnih recesivnih gena. Neke linije su uspele sa „inbreedingom“ a neke ne.

Jedan od efekata „inbreedinga“ je smanjenje heterozigotnosti važnih grupa gena kao što su oni zaduženi za imunitet. Ovaj efekat stavlja jedinke i populaciju na veći rizik od homozigotnih recesivnih i bolesti imuniteta. Uticaj akumuliranja štetnih homozigotnih osobina se zove „incestna depresija“. Na kraju, ovo se smatra gubitkom vitalnosti potomstva zbog gubitka genetske varijabilnosti ili genetskih opcija, posebno onih vezanih za imunitet.

Ponekad dve različite alele mogu biti bolje od jedne. Razmotrite glavni histokompatibilni kompleks (MHC) imunog sistema. Ova velika grupa gena zahteva visok stepen različitosti jer se svaki od ovih individualnih gena adaptira u cilju borbe protiv specifičnog napada na imuni sistem. Posedovanje raznovrsnih MHC alela je od vitalnog značaja za sposobnost životinje da se izbori sa datom infekcijom ili alergenom. Tako, ukoliko su obe kopije MHC-a nasleđene od istog zajedničkog pretka zbog „inbreedinga“, ostaje samo polovina kombinacija genetske informacije koja treba da se stavi naspram potencijalnih problema protiv kojih treba da se bori imuni sistem. Ovo ne samo što omogućava bolju odbranu od patogena, već jasno dokazuje da roditelji koji nose različite MHC haplotipove imaju manje problema sa plodnošću. Ovo nije univerzalno prihvaćena teorija, ali danas je teško pronaći biologa koji se bavi spašavanjem ugroženih vrsta, koji kao prioritet ne stavlja održavanje maksimalne genetske različitosti.

MHC je veoma specifičan, i na neki način svaki gen u MHC-u pomaže da se kreira jedan tip ćelije koji je specifičan i sposoban da prepozna i ubije smo jedan tip opasnosti koji dolazi iz okoline. Primeri takvih napada uključuju stvari poput polena, pljuvačke grinja, ujeda muva, otrova insekata, kancerogenih ćelija, virusa, bakterija itd. U životnom prostoru postoje milijarde i milijarde različitih napada sa kojima se životinja mora suočiti tokom svog života, i za svaki takav proboj u organizam, jedan MHC gen ima sposobnost da ga reši.

Sada, uzmite u obzir jedinku iz „inbreedinga“ koja ima dve kopije istog MHC-a prenesene od istog pretka. Ukoliko oba hromozoma psa imaju identične segmente gena vezanih za imuni sistem, ta životinja je izgubila polovinu svojih gena zaduženih za anti-tela. Ukoliko takva životinja i dalje ide u incest, počinje da gubi ostale individualne genske segmente zbog genetskog fenomena koji se zove „prelaz“. Na kraju, sa nastavkom incestne depresije, možemo izgubiti milijarde potencijalnih anti-tela. Možda izgubimo anti-telo zaduženo da se bori protiv kancera zbog kojeg je uginuo naš pas. Naši psi takođe mogu pokazati alergije na banalne stvari zbog incestne depresije. Čest pokazatelji ovoga su malobrojna legla, teškoća rađanja i podizanja mladunaca. Kuje iz porodica koje konstantno donose mali broj štenaca možda baš pate od incestne depresije.

Posebno što se tiče linija APBT-a, znaci incestne depresije su nezainteresovanost psa za kuju u teranju, nemogućnost naskakanja i kompletiranja „slepljivanja“, odustajanje nakon par skokova, kuje koje se moraju fizički privezati pri parenju, kuje koje ubijaju ili oštete štence namerno ili nemarno.., sve to signalizira da ove životinje ne treba pariti.

Odgajivači hodaju po tankoj žici između potrebe da redukuju genetsku varijaciju da bi se zadržala uniformnost uzgojnog tipa i neophodnosti da se zadrži genetski diverzitet da bi se izbegla incestna depresija. Jedan od najubedljivijih uzroka incestne depresije i smanjenja genetske različitosti, hotimice rade odgajivači koji neprestano pare najbolje plemenjake sa svima koji to traže, dok potencijalno dobri uzgojni mužjaci nikada ne pare. Plemenjak ne mora biti od izuzetnog kvaliteta u svim aspektima, ili može biti izuzetnog kvaliteta. Ovo usko grlo sve čini još gorim zbog činjenice da se većina priplodnih kuja pari sa popularnim plemenjacima iz prethodnih generacija.

Moguće je sprečiti ovo zdravstveno propadanje ograničenim „linebreedingom“ i rigoroznom selekcijom izuzetno plodnih, vitalnih, dugovečnih i mentalno stabilnih životinja. Odgovoran, inteligentan odgajivač to radi. Pari najbolje s najboljim, ostalo isključi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sa preteranim ukrvljavanjem se ne postize cuvanje odrecenih vrlina. Ponavljanjem gena iz generaciju u generaciju garantovano se gubi neka od vrlina. Zato treba cistiti i znati gde je granica u incesoidnom parenju.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Pavle, hvala na tekstu!

Ima puno o ovoj temi da se cita i istrazuje, ali ovo je sazeto i jasno.

(y)

Nema na čemu druže moj. :) Ovo je kompleksna tema, bukvalno hodanje po oštrici. Nama je, kad su pitovi u pitanju, uglavnom ono uspešno pred očima, ali šta je sa svim onim negativnim, što se krije... S obzirom na kumulativni efekat, nekada može da prođe i decenija da bi došlo do ozbiljnih defekata koji isplivavaju. Čitava ova priča je kao kapitalizam - kad tad mora doći do recesije jer se neprestano teži što ekstremnijoj svrsishodnosti, a da se zaboravlja na stvari od životnog značaja (zdravlje). Tako banke stimulišu seču šuma i otimanje resursa po celom svetu, isključivo zarad profita, a kakav ćemo svet ostaviti deci, i da li će oni imati vazduh za disanje, očigledno ih zabole...

Sa preteranim ukrvljavanjem se ne postize cuvanje odrecenih vrlina. Ponavljanjem gena iz generaciju u generaciju garantovano se gubi neka od vrlina. Zato treba cistiti i znati gde je granica u incesoidnom parenju.

(y)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Malo teskasa.Crvenih! : (clap)

bordoska doga je u krvi tih pasa...

Incest je, sem što je krajnje izopačena stvar, na duge staze više nego kontra-produktivan, a ovde ne govorimo o stručnjacima genetičarima, već o ljudima koji čak nisu završili školu za veterinarskog tehničara. Čuj, "velikani"... Mislim, daj... Da se ne vraćam na onaj dokumentarac.

dosta linija je imalo incesta...

yankee linija je poznata po tome... i pas se pokazao na duze staze kao produktivan... ne samo da je on rom,nego i psi koje je on davao,pa cak i psi koje je on davao sa cerkom.

mozes li mi reci neki primer kod nas,koji pas se rodio mentalno poremecen od incesta,ili koji se nije pokazao kao dobar na duze staze? koji je imao problema sa srcanim manama,displazijom,infekcije,karcinom,bili napeti i nervozni,smanjenu plodnost itd. koja se rodila defektna,5 nogu,ili bilo kakav genetski poremecaj?

Ja licno ne znam ni jedan primer... ne radi se to 5 godina,ova rasa postoji mnogo duze. da je to tacno,i da na duzi period ne valja,zasto mislis da bi oni to i dan danas radili? msm da podcenujemo ove ljude,ispadne oni kao ne znaju sta rade a vrv imaju vise prakse nego taj geneticar. cinjenica je da iza tih ljudi stoje rezultati a geneticari mlate praznu slamu. kako su inace napravili rasu ako ne znaju sta rade? nemaju skolu za veterinarskog tehnicara a znaju sta treba dati psu,kako,kada,kojim postupkom? ne kazem da je to pametno,niti da znaju bolje od veta,niti da treba da rade to umesto veta,ali sad po postovima ispadne nemaju blage sta rade a rezultati iza njih...

doktor genetike u ukc? da li se mi salimo? ti doktori genetike regisutruju bullyije kao pitove, o kakvoj mi genetici pricamo? doktori su koliko i ja kad im mesanac prodje kao rasan pas. ne zna covek ni standard da pogleda,a kamoli nesto drugo. ukc je sprdnja,i svako ko radi tamo. to potpisujem. treba da ih bude sramota u najmanju ruku. napisao je i onaj pavel knjigu pa ga to ne cini strucnjakom. mada laik kada procita,smatrace ga strucnjakom... (predpostavljam da znas o kom pavelu pricam)

opet kazem,to je sve teorija,bla bla bla,lepo sastavljeno,ali gde je tu u praksi? toliko pasa do sada radjeno u incestu pa opet kazem,gde je tu u praksi to sto on prica,defekti i druge nabrojane stvari?

da ne bude zabune,nisam pobornik toga jer mi je odvratno,al to da se ti psi razlikuju od "normalnih" nije tacno. ako se i desi,onda je to 1 u 100 a to je zanemarljivo...

eto opet,dajte neki primer... samo parenje oca i cerke,ili sestre i brata,ili majke i sina je odvratno i svakako ne treba da se radi...

hvala za post i trud! (y)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Malo teskasa.Crvenih! : (clap)

bordoska doga je u krvi tih pasa...

Borise, raspitaj se na bilo kom' "pitbull"forumu (ukljucujuci i game sites) o Northland kennel-u, pa nam javi sta oni vele.

Kao i :

http://www.flametreekennels.net/

Upitaj da li u tim psima ima Bordoske doge ili nekog "bandoga"?! :)

Alergicni ste na ove americke bullije (i ja sam (nod) ) pa sve sto je velike glave ima krvi doge.

Ovaj strain je uvijek davao krupne pse sa dobrim drive-om, ali su ih vecinom koristili za lov.

U nekima su ubacivali sorell krvi da osvjeze isti.

Ferguson Centipede je bio 54 lb pit kilaze. Ogromni i lijepi radni psi sa dosta driv-a ali trenutno dovoljno daleko od pit upotrebe da bi se smatrali vrijednim ubacivanja. Isto tako koriste se i za weight pulling.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
This topic is now closed to further replies.