Sign in to follow this  
Followers 0
Sava

Psi vodiči za slepe

12 posts in this topic

Već sam pominjao da je dresura pasa vodiča za slepe najviši stepen dresure. Kao radioamater imao sam priliku da se družim sa mnogo slepih i slabovidih ljudi i samo je jedan od njih imao psa, nemačkog ovčara kupljenog u Nemačkoj. Tekst koji ću da citiram objavio sam pre godinu dana na Facebooku, a možda i ovde na forumu, ne sećam se, ali sam siguran da neće da škodi i ako ga ponavljam.

"Ovim tekstom želim da istaknem problem jedne vrste vlasničkih pasa kojih u Srbiji nažalost gotovo da nema. Govorim o psima vodičima za slepe. Ako možda ne znate ne postoji viši stepen dresure od ove, to je apsolutno najviši. Pri tom cena ovakvih pasa je jako visoka, nekada je to bilo oko 10.000 DEM, danas toliko euro koliko znam. Ovakvi psi su celog života pod velikim stresom i zato žive jako kratko, retki su stariji od 7-8 godina. U nekadašnjoj Jugoslaviji jedino je u Zagrebu postojala škola za ovakve pse, u Srbiji nikada pa ni dan danas. Većina ovih pasa koje sam ja sretao su bili dobavljeni iz Nemačke i po pravilu su to bili nemački ovčari.

U tekstu koji je objavila Politika vlasnik iz Leskovca detaljno objašnjava koja je korist i kako se vrši odabir i priprema ta vrsta pasa. Ono što je najgore u celoj priči je to da čovek pominje kako mu je jedan takav pas otrovan!!! Neverovatno! Slepom čoveku ubiješ sredstvo koje mu je ključna pomoć u kretanju! To može samo zlotvor da uradi!
Ovde je izvorni tekst

http://www.politika.rs/…/214448/Psi-vodici-slepih-retkost-u…

a ja ga prenosim jer bih voleo da ga što više ljudi pročita.

Citat
"Пси водичи слепих реткост у Србији
субота, 07.04.2012. у 22:00
Зоран Величковски и његов пас водич лабрадорка Реа Фото Лична архива

Зоран Величковски (55) из Лесковца један је од ретких слабовидих у Србији коме кретање олакшава пас водич. Откако је 1985. године бели штап заменио својим првим псом водичем, био је то црни немачки овчар, кретање кроз родни град му олакшавају пси дресирани да га одведу до многих локација – од продавнице, банке и поште па све до пријатеља и рођака.

– Првог пса водича набавио сам из загребачке школе за специјалну дресуру тих паса, пуних 16 месеци провео је на дресури. Остале псе сам ја обучавао, пошто нисам имао новца за куповину дресираних водича, тако да су кроз мој живот прошли лабрадори, немачки овчари и ердел теријер. Мислим да се сваки пас може обучити да буде водич, али постоји бар 15 дисквалификационих мана паса као што су агресивност, тврдоглавост, плашљивост, страх од висине, страх од буке у саобраћају, нетрпељивост осталих паса, агресивност... Све ове мане, говори искуство, лабрадора сврставају на врху топ-листе најбољих паса водича. Моје искуство је да су женке бољи пси водичи јер су приврженије и послушније, а доказ овој тези јесте и двогодишња лабрадорка Реа која је данас мој верни животни пратилац – прича Величковски.

Он објашњава да је главни задатак ових паса вођење власника кроз простор и заобилажење препрека које му стоје на путу. Величковски напомиње да је предуслов за живот са оваквим псом – завршавање школе за слепе и слабовиде особе у којој се учи оријентација у простору „јер пас не може да вас води кроз простор, ако сами не знате куда идете”. Истиче да у Лесковцу ниједна врата нису затворена за његовог пса и да је Реи и њеним претходницима омогућен улаз у све јавне установе. То не значи да су сви благонаклони према псу водичу, тако је неко од комшија отровао пса ког је Величковски раније имао.

Секретар Савеза слепих Србије Драгиша Дробњак истиче да нашој земљи недостају и прописи који би омогућили да ови пси улазе у јавне установе. Додаје да је овај савез иницирао доношење закона о псима водичима који би омогућио да ови пси слободно улазе у јавне установе, градски превоз и продавнице.

Број особа које се у Србији крећу уз помоћ пса водича може се набројати на прсте једне руке, између осталог и зато што у Србији не постоје одгајивачнице ових паса, па се обучени пси могу набавити само у иностранству. Цена обученог пса водича износи између 10.000 и 15.000 евра. Ако се има на уму да у нашој земљи живи око 12.000 слепих и слабовидих особа и да већина њих живи од социјалних давања, јасно је да је за већину њих пас водич недостижан.

Кинолошки судија Горан Урошевић каже да нема одгајивачница и зато што су полигони на којима се ови пси обучавају веома скупи.

– Тај полигон подсећа на град у малом у коме постоји сви објекти са којима се слепа особа среће у реалности – улице, пешачки прелази, аутомобили, зграде, семафори, дрвеће, паркови, људи и животиња које живе на улицама или се изводе у шетњу. На том полигону треба да буде присутан велики број људи који псу на различите начине скрећу пажњу, како би се он обучио – да не обраћа пажњу на њих и да буде сконцентрисан само на свог власника – објашњава Урошевић.

Занимљиво да се из легла бирају искључиво штенци који нису заинтересовани за игру, нису живахне и темпераментне природе већ су усмерени на газду. Ови штенци не би требало да израсту у псе који ће на улици потрчати за другим псом, мачком или лоптом и због тога оставити особу коју воде. За псе водиче обично се бирају лабрадори и немачки овчари јер они спадају у здраве расе – не разболевају се често, издржљиви су, ментално су стабилни, интелигентни су, имају добру комуникацију са човеком и нису плашљиви.

Катарина Ђорђевић

-----------------------------------------------------------

Министарство предлаже оснивање посебне фондације

Владимир Пешић из Министарства рада и социјалне политике истиче да је у сарадњи са Савезом слепих Србије написан предлог закона о коришћењу паса водича који овим псима додељује правни статус помагала слепим особама, а не домаћих животиња. Он, међутим, додаје да предлог закона није достављен скупштини јер у нашој земљи ових паса скоро да нема. „Пошто држава нема новца за куповину паса водича из иностранства, ми смо дошли на идеју да оснујемо фондацију чији би рад финансирала делимично држава, а делимично невладин сектор, која би делом покривала трошкове куповине ових паса“, каже наш саговорник."
Završen citat

safe_image.php?d=AQC1UGGk8-vD7zy2&w=158&
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Gđa Vesna Nestorović već par godina promoviše program i skuplja sredstva za školovanje intruktora za obuku pasa vodiča.
Njen pas Astor je školovan u Mariboru, kompletna cifra je čini mi se iznosila 15.000€ što je prilično nedostižno za veliku većinu slepih u Srbiji.
Više puta se pojavljivala u medijima ističući probleme koje slepe i slabovide osobe (i ostala lica sa invaliditetom) imaju pri kretanju gradom. Parkirana vozila na taktilnim stazama za slepe, rampe za invalidska kolica pod nenormalnim nagibom itd...
Na žalost nekoliko puta je imala i jako neprijatne situacije odnosno nekoliko puta je izbačena iz vozila GSP-a jer je ušla sa "džukelom" iako po zakonu ima prava da uđe sa psom vodičem. 
U Srbiji pored nepoznavanja propisa postoji i problem nedostatka kulture u odnosu prema ljudima sa invaliditetom a naročito prema psima vodičima. Nigde u svetu vam neće neko pritrčati da mazi ili da se poigra sa psom vodičem dok je "na poslu" (u uniformi) a da pritom ne pita vlasnika da li može dok se to gđi Nestorović dešavalo. I sami znamo sa kakvim reakcijama se suočavamo kada se kroz grad krećemo sa "običnim" psom (dobacivanja, komentari) pa mogu samo da zamislim kakve su reakcije kada sa psom (pokušaš) da uđeš u neku instituciju ili prevozno sredstvo.

Savez udruženja slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“ čiji je predsednik Vesna Nestorović je član EGDF-a (European Guide Dog Federation) pa se iskreno nadam se da će istrajati u svojoj nameri i da će Srbija konačno dobiti instruktora.

Još neki članci na tu temu:
http://www.politika.rs/sr/clanak/379311/Astor-i-dalje-jedini-srpski-pas-vodic-slepih#.WQncBlVbyU0
http://www.blic.rs/vesti/beograd/neverovatno-sat-vremena-nakon-pisanja-blica-slepa-zena-izbacena-iz-prevoza-jos-jednom/4zg2xc1

I FB link ka profilu gđe Nestorović https://www.facebook.com/coka.nestorovic

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prošlo je više decenija od kada je taj slepi poznanik imao psa vodiča. Tada sam ga pitao da li je to dobio od Saveza ili kako i bio sam ne malo iznenađen odgovorom da ga je sam platio! Prosto sam nekako naivno i romantično podrazumevao da država pomaže hendikepiranim ljudima.

Nisam u materiji pa samo glasno razmišljam. Ne znam koliko je realna ideja gđe. Vesne jer i ako bi to ostvarila broj kupaca takvih pasa bi bio neznatan i neadekvatan uloženom. Možda je bolje pritisnuti vlasti da materijalno učestvuju u nabavci takvih pasa.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Divna tema a malo učesnika. Nije tema pala baš na plodno tlo.

A I osetljiva je tema.

Pojedinac ma koliki da je entuzijasta malo može da uradi.

"Nestorovićeva ističe da Evropska organizacija pasa vodiča nalaže da monitoring nad celim procesom deset godina obavlja slovenačko Kinološko udruženje „Slo kanis”, koje je obučilo Astora i kod koga nameravaju da odškoluju instruktora."

Pojaviće se I ksenofobija u svemu tome.

Možda bi trebala vojska tu da da svoj doprinos. Imaju prostorne kapacitete da u nekoj napuštenoj kasarni izgrade poligon sa objektima za obuku. Imaju I kadar koji može proći tu specijalističku obuku u Sloveniji.

Za projekte gde učestvuje državni organ+NVO lako se može dobiti donacija od EU.

Mislim da vojska to može da podrži I da nađe svoj interes u tome.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted (edited)

Nije potreban poligon. Uopste. 

Ne mora da kosta obuceni pas 15.000 EUR, to samo znaci da su u Sloveniji spremni da placaju toliko.  Mogao je da se obuci i za 5.000EUR a ovde kod mene cena je oko 8.000EUR. Placa je zdravstveno osiguranje kao pomagalo.

Ako pacijentu iz nekog razloga osiguranje nece da psa vodica ili asistenta hendikepiranih plati a ljudi imaju para placaju sami.  Tu je cena onda manja i varira u zavisnosti da li tu obuku radi neko sertifikovani ili ima i toga salbajzeri uzmu psa iz azila, mladog, obuce ga, nekad i guja radi i predaju coveku koji se slamke hvata e da bi pomogao detetu, recimo. Tako individualno obuceni psi bez pokrica i kontrole zvanicne skolice pasa vodica uz Savez slabovodih i slepih ili dve tri fondacije koje se sertifikovano time bave, kostaju negde oko 5.000EUR s time da je zarada takvog privatnika u odnosu na ulozena sredstva i trud basnoslovna. Moze  i privatnik bez sertifikata da obuci odlicno psa za te svrhe, ako zna znanje i radi odgovorno, ali u principu odgovorni se time jednostavno ne bave bez zvanicnog sertifikata. 

Postoji ovde kod mene varijanta, kada je u pitanju pas asistent hendikepiranih da se obuci rodjeni pas klijenta, naravno ukoliko ispunjava uslove i ima predispozicije za to. 

Ta tolika cena tih tolikih hiljada evra je zato sto su u obuku tog jednog psa ukalkulisani troskovi te konkretne skole i organizacije koja pse obucava i troskovi nekad vlastite odgajivacnice, nekad nabavke stenadi iz proverenih odgajivacnica. Predobuka i vaspitavanje steneta po sertifikovanom programu od 8 nedelja nakon prvog sita do godinu dana ovde kod mene obavljaju provereni kvalifikovani dobrovoljci. Oni besplatno. Kada napuni pas godinu dana prolazi opet kroz sito selekcije i mnogi otpadnu pa odu u ljubimce ili se obuce za nesto drugo a ima i toga, postani vrhunski njuskaci eksploziva kome ce cak poveriti obezbedjenje trase americkog ili ruskog predsednika u gostima (znam jednu labicu koja je bila suvise lujka da vodi slepe ali super bombasica). Tek onda krece istinska obuka od 6 do 9 meseci. 

Znaci ta konacna cena jednog psa je tolika zato sto odrzava skolicu ili NVO koja se time sertifikovano bavi a takodje, ima i toga zavisi i od lobiranja koliko je zdravstveno spremno da placa. Pa ovde kod mene nekad i skokovito poraste, bez neke veze sa povecanjem realnih troskova. 

Vlasti u Srbiji bi ucinile mnogo kada bi nekim zakonima i uredbama olaksali kretanje i pristup pasa vodica i asistenata hendikepiranih, kada bi dozvolili, recimo, da pas asistent sedi na casovima u skoli uz dete. Takodje kada bi dotacijama, grantovima koliko mogu pomogle i tu fondaciju koja bi se nabavkom, obukom i selekcijom bavila. 

 

Na armijski kadar za preobuku za instruktore pasa vodica slepih i asistenata hendikepiranih zaboravite. Tu pre poslati na skolovanje neku pametnu urbanu decicu koja se bave opstom obukom i psecim sportovima. Ili da se sertifikuje neko ovakav

 

Edited by Tuncay

Share this post


Link to post
Share on other sites

Problem je naravno prvenstveno na državnom nivou. Nema dobrog zakona koji reguliše kretanje sa psom vodičem ili psom asistentom a još manje postoje propisi koji se tiče sertifikacije i obuke takvih pasa. Nije samo problem zakona već i opšte obrazovanosti nažalost. Mnogi ljudi u Srbiji su malko zatucani po pitanju pasa, te su prljavi, džukele šire bolest, zveri silne čeljustima kidaju decu i nemoćne, drama se diže ako uvedeš pekinezera u autobus a kamoli da probaš da uđeš u prodavnicu. Nikakvu razliku ne prave ljudi ovde ako je u pitanju pas vodič/asistent :X
Što se zakona i obuke tiče zaista bi bilo lepo da RZZO to finansira ali se ne može tražiti od države da finansira nabavku i obuku pasa ako mi nemamo sertifikovane vodiče.
Nadam se da je upravo to i krajnji cilj udruženja "beli štap", prvo obuka instruktora pa dobijanje sertifikata pa tek onda se može tražiti od države da finansira psa jer nije samo problem skupiti pare i obučiti instruktora. Obrni okreni ti psi će cenovno biti nedostupni mnogima a mnogi neće biti ni obavešteni da takva mogućnost postoji. Cifra od 15.000€ se ne odnosi samo na obuku psa, u tu cifru je uključeno njeno putovanje u Sloveniju i njena obuka tamo i još posle putovanje i smeštaj istruktora u BG i dodatna obuka ovde. Upravo na tome može da se uštedi. Posle toga se može preći na terapijske pse mada to treba uvoditi postepeno, zbog našeg mentaliteta koji ne verujem da će uskoro moći da proguta psa u bolnici. 
Možda bi im bilo pametno da udruže snage sa drugim udruženjima koji se bave problemima ljudi sa invaliditetom. Gluvima i ljudima u kolicima bi psi bili itekako korisni i svima bi bilo u interesu da ova priča prođe a ako više ljudi bude vršilo pritisak na državu veće su šanse da se nešto tu pokrene.
Ideja sa vojskom uopšte nije loša, psi koji ne odgovaraju za vodiče i asistente mogu ostaviti sebi za druge vidove obuke.

Ne znam samo koliko je udruženje upućeno u pokretanje postupka za finansiranje od strane EU a opet i za to treba uključiti državu što je realno itekako moguće ako se pritom uključe i ostala udruženja čiji bi članovi imali koristi od obučenih pasa.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted (edited)

Pozeljno bi bilo da prvo drzava otvori zakonski legitimni prostor pa onda polako klaj klaj ko se i koliko ukljuci. Bez tog pravnog prostora i legitimizacije od strane drzave ne moze nista.  Tek onda moze poneka institucija da krene a ako se dobro uradi promotivna kampanja u medijima, ju slatka kuca pa jos i korisna pa dirljive slika bla bla bla sta ja znam, onda to moze da krene. U bolnici zavisi od uprave na kraju krajeva, kad vec dobije legitimnost od drzave, posto ce ponuditi prvo kao varijatnu onim pacijentima koji hoce i to u prostoru gde psi ne bi dosli u dodir sa onima koji ih nece. 

Kanisterapijski psi su mnogo laksa stavka i oni mogu da budu spremni daleko pre od pasa vodica i pasa asistenata hendikepiranih za koje je daleko duzi proces obuke i komplikovaniji. Ovde kod mene obucim Tunju Sunju sama za kanis terapeuta, polozim sa njim ispit u nekom od sertifikovanih udruzenja, imam nivo A i nivo B pa sam onda na spisku i negde placeno, negde kao dobrovoljac mogu sa njim i u bolnice i u domove starih i u obdanista. Ali tu obuku uglavnom rade vlasnici sa svojim psima sami pa se prijave da polazu. 

 

Edited by Tuncay

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo čak i imamo neku zakonsku osnovu http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/zakoni/2015/4444-14 lat.pdf
Zakon se odnosi na kretanje ljudi sa psima itd ali nigde nisam uspela da nađem nijedan zakon koji bi se odnosio na registraciju psa kao pomagala što bi pretpostavljam bio preduslov da država finansira nabavku istog o trošku fonda.
Mislim da bi promotivna kampanja u medijima bila ključna da se malo omekša stav prema psima. Od velike koristi bi bile organozovane posete školama gde bi se deca od malena (a mogli bi malo i roditelji) učili kako da se ponašaju sa psima (kako vlasničkim tako i prema psima vodičima, službenim psima pa i uličnim). Kako da prilaze psima i kako da se ophode prema istom ako je u njihovom vlasništvu. Osim par dobrovoljaca i školica za obuku koji su samostalno zalazili u škole ne znam da postoji organizovan program za školsku decu po tom pitanju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sa svojim psom mogao sam ući samo u kineske prodavnice I u PET shop. Priča koju je Tuncay pisala o NO njenog predka koji je sam donosio tople kajzerice je ne sumnjivo istinita ali meni bajkovita jer ja sa svojim psom nisam mogao ući u ni gvožđaru gde sam hteo kupiti karabinjer a u prodavnicu hrane tek ne bi bilo šansi.

Imajući u vidu tromost države napisao sam da bi bilo dobro da to možda pokrene vojska  jer takvu akciju može podržati I održati samo neko ko ima autoritet ravan državnom a to su vojska I policija.

Akcije koje pokreću neke NVO čak I uz pomoć medija slabo prolaze na Balkanu I da bi to na taj način zaživelo proći će najmanje još jedna generacija dvonožne populacije.

Takođe,organizovane posete školama, informisanje dece.......I tu bi više uspeha imale akcije iza kojih stoji vojksa/policija nego neka NVO ili neki dobrovoljci.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted (edited)

(lmao) taj NO tog mog dede (lmao) je po te kajzarice i kifle hodio po gradiću u drugoj polovini 20-tih godina :shock:prošlog stoleca. Tada u to mitsko vreme nije bilo naredjeno odozgo od drzave ni neki sanitarci sme ne sme, nego brate koga pekar ili mesar ili piljar pusti unutra  tog je pustio. Porodica ugledna u malo(j) gradjanskoj sredini, NO super vaspitan, komesar Reks maltene pa ga pustalo. Druge dedine pse nije. 

Pa i na Balkanu. Eno, recimo, mene pustalo na jako mnogo mesta, doduse sve privatnici, sa chow-om koji su krajem 80-tih, 90-tih pocetak ipak bili redje zverke u Beogradu a bio ih glas da ujedaju za dobro jutro, dobar dan i lepo vece. Snuciju i dobiski koji su sa nama kazu ostani vanka a soniju sunjajku kazu, izvoli lafce, ti mozes unutra.  Pepan, sav zlatan i grivast i vaspitan, mirno deluje kao da ne bi mrava zgazio a kamoli ujeo. Ko ne zna. 

Vojska i policija ne mogu nit treba da se mesaju u vodice slepih i pse asistente. Pristup obuci vojnickih i policijskih kerovodja i civilnih se razlikuje. Kao sto se na kraju kraju razlikuje i tip ljudi koji traze posao u vojsci i policiji od ljudi koji su za neke druge profesije. Tako i treba da bude.  Ali vojska i policija ako bi htele mogu da ucine puno da se malo ublazi stav javnosti prema psima a takodje mogu da idu u skole i obdanista da rade sa decicom. Kod mene to radi pre svega policija i ceo spasilacki integrisani sistem koji je pod MUP-om. Vatrogasci tesno saradjuju sa pitbull klubom. 

Ali, ponavljam, priprema jednog psa vodica slepih, priprema psa asistenta, priprema kanisterapeuta nije posao za vojnog ni policijskog kerovodju. Nego za NVO mladje i starije. 

 

 

Edited by Tuncay

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pa I policijski I vojni kerovođe mogu se obučiti za to I uzeti učešće u edukaciji građanstva. I to mnogo bolje I glasnije nego NVO.

Obuku dece za ponašanje u saobraćaju u školama treba da radi saobraćajna policija a ne bajkerski klubovi iako su, verujem, bajkeri bolji vozači.

Lakše će direktori škola, obdaništa, bolnica, prihvatiti to ako im dođu ljudi u uniformi sa delegiranim zadatkom nego da im dođe neka NVO.

Drugačije će I tamo u npr. Sloveniji gledati na nekoga ko im dođe na kurs za instruktora za specijalističku obuku a dođe u uniformi I papirima da država stoji iza toga nego da im dođe neko iz neke NVO.

Balkan je ovo.

NVO asocira na LGBT prava I sl. a ne za sofisticirane stvari.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Posted (edited)

To da. I treba da rade sa decicom. Samo ne treba vojne i policaja kerovodje da obucavaju pse vodice slepih i psece asistente. Vojne i policijske kerovodje treba da obucavaju pse njuskace, patrolne, telohranitelje itd itd bla bla bla i tome slicno ili eventualno za suchund ipo sportove razne ringove. Psa za civilnu gradjansku, zdravstvenu upotrebu treba da obucava civil. Ima razlike. Naravno, ne sporim ima vojnika i vojnika, policaja i policaja, ali te policaje koji su super materijal za civilnog a ne policijskog instruktora kerovodju retki su kao safran i cesto od policije i odu. Ako naravno mogu i dobiju sansu. 

Isto kao sto vojne i policijske kerovodje ne bi trebalo da se bave saptackim poslovima niti da se igraju psecih psihologa. 

Armija i policija po prirodi stvari imaju odredjene zahteve za svoj kadar, za ljude koji u njima rade pa cak i kao "grlice" . Zna svako ko je radio za njih. Znaci, svako neka se bavi svojim poslom a naravno da su dobrodosle cike i tete u uniformama, vojnim, policijskim, vatrogasnim, carinickim sa kucama, deca to jako vole. 

NVO nepravedno asocira na LGBT ili  na bilo šta iz Jevrope i od preko bare. NVO je kada se lepo udruzimo da nesto korisno uradimo a da ne cekamo samo da to drzava za nas ucini, pa i kada se organizujemo oko svog hobija dakle udruzenja gradjana kojima profit nije cilj. NVO i jeste upravo za sofisticirane stvari. Sto se termin NVO neosnovano suzava, fokusira na ono sto nije i degradira na Balkanu, to je druga stvar.  Ne mora sve drzava da odradi i ne treba srkstenih ruku sve ocekivati od nje. Drzava treba da postavi temelje, osnovne potrebe i okvir. Nesto bi mogli i mi sami a ne da cekamo da nam padne s neba. 

 

 

Edited by Tuncay

Share this post


Link to post
Share on other sites

Create an account or sign in to comment

You need to be a member in order to leave a comment

Create an account

Sign up for a new account in our community. It's easy!


Registruj novi nalog

Prijavite se

Already have an account? Sign in here.


Sign In Now
Sign in to follow this  
Followers 0